1
ГРАЂАНСКО ПРАВО
ВЕЖБЕ
1. Предмет и метод грађанског права
•
Грађанско право регулише разноврсне друштвене односе па је о јединственом
предмету грађанског права тешко говорити.
•
Грађанско право најпре регулише правни положај (статус) субјекта у грађанско-
правним односима, а то су физичка и правна лица.
•
Статусни део грађанског права обухвата материју која се односи на стицање
правне, пословне и деликтне способности физичког и правног лица, њиховим
личним обележјима као што су лично/пословно име, пребивалиште, боравиште и
држављанство.
•
Грађанско правни односи међу субјектима настају поводом
:
1.Ствари - стварна права
2.Личних добара - лична права или права личности
3.Људских радњи - тражбена-облигациона права
4.Творевина интелектуалног стваралаштва - ауторска права, њему сродна права и
проналазчка права, као и права у сфери информатичке технологије.
•
С обзиром на природу грађанскоправни односи могу бити: имовински и
неимовински. У грађанском праву преовлађују имовински, робно-новчани односи,
који су предмет правног промета.
•
Грађанско право регулише:
1.Правни положај субјеката, физичких и правних лица
2.Имовинске и неимовинске односе настале поводом објеката у грађанскоправном
односу
•
Метод стварања грађанског права зависи од облика у којима се оно ствара тј. да ли
се ствара општим или појединачним нормама.
•
Метод формулисања норми, назива се правном техником и укључује дефинисање
појмова, циљева, прописа, друштвених односа итд.
•
Метод сазнања односно метод тумачења грађанскоправних норми и попуњавања
правних празнина, подразумева начин утврђивања грађанскоправних норми, путем
језичког, циљног, систематског, логичког и других начина тумачења.
•
Метод примене права представља коришћење логичких операција закључивања,
чији је идеалан облик силогизам који у праву значи подвођење случаја под норму и
добијања закључака о последици коју норма за такав случај предвиђа.
•
Научни метод, подразумева проучавање права како оно гласи (de lege lata) и како
би требало да гласи (de lege ferenda), теоријско и систематско уобличавање права и
сл., употребом одговарајућих научних поступака.
•
Метод регулисања - начела регулисања у грађанском праву одликују се неким
својим особеностима по којима се грађанско право разликује од других грана
права, а то су:
1.
Н
ачело правне једнакости странака
- субјекти грађанског права се приликом
заснивања грађанскоправних односа налазе у равноправном односу један према другом.
2.
Н
ачело аутономије воље (слободне воље, диспозиције)
- странке су слободне у
заснивању и уређивању грађанскоправних односа
2
3.
Н
ачело прометљивости (преносивости права и обавеза
)
- субјект грађанског права
може преносити права и обавезе на другог субјекта, ограничити своје право у корист
неког другог лица или се одрећи свог права. Одрицање од права својине назива се
дереликција. Непреносива су: лична права (право на живот, углед, част, достојанство),
ауторска лична права, личне службености (плодоуживање, употреба, право становања),
право на накнаду неимовинске штете због смрти блиског лица, право на издржавање,
законско заложно право, законско право прече куповине, наследно право итд.
4.
Н
ачело имовинске санкције
- грађанско правна санкција се не извршава на личности
титулара обавезе или починиоца грађанскоправног деликта, него на његовој имовини
(начело реалне егзекуције). Циљ грађанскоправне санкције је да се успостави имовинска
равнотежа која је постојала пре повреде титуларевог добра. Реституција се врши у
натуралном облику (натурална реституција), али уколико је то немогуће или се природа
права томе противи извршиће се реституција у новцу (новчана реституција).
5.
Н
ачело пружања правне заштите на приватан захтев
- заштиту грађанских
субјективних права врши суд или други државни орган на захтев титулара повређеног или
угроженог права. Поступак пред судом покреће се тужбом заинтересованог лица (ex
privatio), а не по службеној дужности државног органа (ex officio).
2. Појам и врсте извора грађанског права
•
Извори грађанског права су опште норме које регулишу грађанскоправне односе,
као посебне друштвене односе.
•
Општа правна норма је извор права јер се односи на неодређени број случајева и
примењује се неограничено, док се појединачна правна норма исцрпљује једном
применом.
•
Скуп свих општих грађанскоправних норми назива се грађанским правом у
објективном смислу (објективно грађанско право).
•
Опште правне норме називају се и формалним изворима права.
•
За разлику од формалних извора права под материјалним изворима права
подразумевају се они друштвени чиниоци који утичу на стварање права.
•
Објективно грађанско право може да се јави у форми писаних и неписаних извора.
Најзначајнији писани извор је закон, а неписани обичајно право.
•
Судска пракса није формални извор права (у континенталном праву). Међутим, de
facto она је извор права јер су судови дужни да једнобразно поступају у истим
ситуацијама.
•
Правна наука - доктрина, није извор права у формалном смислу јер теоријско
мишљење нема обавезну снагу, али снагом аргумената утиче на развитак
законодавства и судске праксе.
4
Објективни и субјективни услов треба кумулативно да се испуне да би настао
правни обичај, који постаје правно обавезујући.
•
Обичајно право
је правно обавезујуће ако је то утврђено законом. Правни обичај се
примењује кад год није у супротности са императивним законским одредбама.
Правни обичаји се теже доказују.
•
Фактички обичај
је правило понашања настало спонтаним прихватањем од стране
заинтересованих лица којем за разлику од правног обичаја недостаје свест о
правној обавезности. Непоштовање фактичког обичаја није санкционисано
државном принудом, него специфичном санкцијом друштвене заједнице у којој се
обичај примењује, као што су: подсмех, презир, бојкот, новчана казна, па чак и
физичка принуда итд. Обичаји ове врсте су многобројни и разноврсни (нпр. обичај
даривања младе, рођеног детета, обичаји везани за закључивање и извршење
уговора итд.). Фактички обичај постаје правно обавезан када закон упућује на
његову примену. Фактички обичај постаје правно обавезујући када се странке у
правном послу позову на њега изричито или прећутно.
•
Узансе
су кодификовани и у облику зборника објављени трговачки (пословни)
обичаји, које доносе професионална удружења, асоцијације трговаца као што су:
коморе, берзе и сл. Узансе могу бити
опште
, које важе међу трговцима
(привредницима) у промету робом и
посебне
које важе за промет одређеном врстом
робе или за одређену привредну грану. У нашем праву посебан значај имале су
Опште узансе за промет робом које је 1954. године донео Пленум Главне државне
арбитраже, а које су и данас у примени. Према Закону о облигационим односима
узансе се примењују ако су учесници у облигационом односу уговорили њихову
примену или ако из околности произилази да су њихову примену хтели. Значај
узанси је вишеструк. Њима се олакшава закључивање правних послова јер уместо
мноштва уговорних одредаба којима би се регулисао одређени правни посао,
довољно је да се стране у уговору позову на примену одговарајуће узансе.
5. Појам и врсте тумачења правних норми
•
Објективно грађанско право чине грађанскоправне норме.
•
Основна јединица правног система је правна норма.
•
Грађанскоправна норма представља правило понашања засновано на начелима
грађанског права, чија се примена, уколико је то потребно може обезбедити
државном принудом.
•
Грађанскоправне норме могу се класификовати по различитим критеријумима:
1.Према томе да ли се односе на неодређени број лица и за све случајеве или само на
одређена лица и конкретан случај норме се деле на
опште
и
посебне.
2.Према правном дејству норме могу бити: императивне (ius cogens) и диспозитивне
(ius dispositivum).
•
Императивне (
принудне, когентне) норм
е
су оне које субјекти права не могу својом
вољом мењати. То су строге правне норме по којима се субјекти морају понашати и
чију примену не могу отклонити. Императивне норме су препознатљиве по
изразима: ''стране су дужне'', ''мора''. Императивне норме су изузетак у грађанском
праву, а диспозитивне су правило. Императивне норме преовлађују у статусном
праву, стварном и породичном праву.
5
•
Диспозитивне норме
су правно обавезујуће, с тим да субјекти на које се односе
могу установити другачије правило понашања.
•
Диспозитивне норме углавном гласе: ''уговорне стране могу'', ''ако другачије није
уговорено''.
•
3.Према садржини грађанскоправне норме могу бити: овлашћујуће, наређујуће и
забрањујуће.
•
Овлашћујуће
норме преовлађују у грађанском праву и одликује их могућност
субјеката да слободно одлучују да ли ће поступити по норми или не.
•
Наређујућа
је она норма која обавезује неко понашање.
•
Забрањујуће
су оне норме којима се од субјеката захтева неко нечињење или
уздржавање од чињења.
•
Норме могу бити: конститутивне и декларативне; директивне и саветодавне; норме
стриктног права (ius strictum) и норме правичног права (ius aequm).
6. Физичко лице
•
Физичка лица
су људи као индивидуе.
•
Физичко лице постаје субјект права моментом рођења. Правну способност коју
стиче рођењем има за цео живот. Правна способност је својство личности која се
поистовећује са њом. Правна способност се не може преносити, лице се ње не може
одрећи нити лишити. Правна способност је неограничена и по садржини једнака за
сва физичка лица. С обзиром да правна способност није субјективно право него
својство личности, свако физичко лице је субјект права. Према Уставу Републике
Србије ''Свако лице има правну способност''.
•
Физичко лице стиче правни субјективитет рођењем. Да би рођење имало за
последицу настанак правног субјекта - да би се стекла правна способност потребно
је да се дете живо роди, односно, да после рођења, макар у неком тренутку показује
знаке живота. Од правила да се правни субјективитет признаје рођеном детету још
од римског права постоји изузетак по којем се зачето, а нерођено дете, сматра
рођеним (признаје му се својство субјекта права) ако је то у његовом интересу, под
условом да се живо роди.
•
Правни субјективитет физичког лица гаси се:
1.смрћу и
2.проглашењем несталог лица за умрло.
•
Наступањем смрти, без обзира на узрок, правни субјективитет престаје природним
путем, а проглашењем несталог лица за умрло правним путем.
•
Лица која истовремено изгубе живот несрећним случајем, а међусобно се наслеђују
називају се коморијенти. Наше позитивно право је усвојило принцип да су
коморијенти истовремено умрли и да се не могу међусобно наслеђивати.
•
Несталим се сматра оно лице које је дуже време одсутно из свог места
пребивалишта, а за које је неизвесно да ли је живо. За разлику одсутног лица за које
се претпоставља да је у животу, код несталог лица постоји сумња односно
неизвесност о његовом животу.
•
Према Закону о ванпарничном поступку Републике Србије за умрло се може
прогласити лице:
7
•
Са навршених 16 година мушкарац способан за расуђивање може признати
очинство. Право на промену личног имена има свако лице које је навршило 15
година живота.
3.Потпуно пословно способна лица
у нашем праву су лица која имају навршену 18
годину живота под условом да су способна за расуђивање. Потпуно пословно способно
лице може без ограничења да закључује све правне послове.
•
Изузетак од правила да се пословна способност стиче пунолетством постоји у
случају потпуне еманципације.
По одлуци суда на захтев малолетника старијег од 16 година, може се дати дозвола за
ступање у брак, чиме се стиче потпуна пословна способност.
•
Способност лица да одговара за штету проузроковану грађанскоправним деликтом
назива се
деликтна способност
. Деликтна способност значи могућност да се
одговара за своје недозвољене, тј. противправне радње.
•
Последица грађанскоправног деликта је накнада штете од стране лица које је
проузроковало.
•
Деликтно способно је оно лице које је свесно своје недозвољене радње и одговорно
је за накнаду штете која је из такве радње произашла.
•
Стицање деликтне способности регулисано је Законом о облигационим односима.
•
Малолетник до навршене 7 године живота није одговоран за штету коју
проузрокује. Ова лица су деликтно неспособна и за њихове скривене радње
одговарају њихови родитељи.
•
Малолетник од 7 до 14 године живота не одговара за штету, осим ако се докаже да
је при проузроковању штете био способан за расуђивање.
•
Са навршених 14 година стиче се деликтна способност. Лица у том узрасту
одговорна су за проузроковану штету према општим правилима за наканду штете.
Одговарају за штету самостално без солидарне одговорности родитеља, под
условом да су способна за расуђивање.
8. Атрибути физичких лица
•
Физичко лице има одређена својства која му служе за правно одређење,
индивидуализацију у правном промету.
•
Атрибути физичких лица су: лично име, пребивалиште и држављанство.
•
Лично име
је назив физичког лица којим се оно идентификује у правном
саобраћају. Право на име је лично право које је непреносиво и неимовинско, којега
се његов носилац не може одрећи. Ово право је апсолутно, јер делује према свима.
Право на име не може застарети нити неупотребом престати, неодвојиво је од
личности. Свако физичко лице има лично име које му служи за разликовање од
других лица и стоји у сталној и нераскидивој вези са личношћу одржавајући њену
индивидуалност. Свако лице има право на лично име и обавезу да се њиме служи.
•
Лично име се састоји из породичног имена или презимена и имена у ужем смислу.
Док презиме означава припадност породичној заједници име у ужем смислу
означава ближе одређење у породици. Лично име детета одређују родитељи
споразумно. У погледу избора имена у ужем смислу постоји потпуна слобода у
избору, с тим што се забрањује одређивање погрдних имена, имена којима се вређа
морал или су у супротности са обичајима и схватањима средине.
