1
Sadržaj
Uvod..........................................................................................................................................................2
Kazna, pojam i elementi...........................................................................................................................3
Svrha izricanja kazni................................................................................................................................3
Vrste kazni...............................................................................................................................................5
Kazne zatvora...........................................................................................................................................7
Pojam i nastanak kazne zatvore................................................................................................................8
Sistem ćelijskog osamljenja......................................................................................................................8
Progresivni sistem....................................................................................................................................10
OSNOVNE KARAKTERISTIKE, SVRHA I PRINCIPI IZVRŠENJA KAZNE ZATVORA…...……………….11
OSPORAVANJE KAZNE ZATVORA…………………………………………………………………………….12
Osuđenička zajednica……………………………………………………………………………………………….14
KAZNA LIŠENJA SLOBODE U SAVREMENOM ZAKONODAVSTVU SRBIJE……………………………..16
Novčana kazna…………………………………………………………………………………………………...….16
Novčana kazna u našem krivičnom pravu.................................................................................................18
Rad u javnom interesu..................................................................................................................................20
Oduzimanje vozačke dozvole.........................................................................................................................21
Odmeravanje kazne........................................................................................................................................22
Plakšavajuće i otežavajuće okolnosti........................................................................................................23
Ublažavanje kazne.....................................................................................................................................25
Oslobađanje od kazne................................................................................................................................27
Povrat..........................................................................................................................................................28
Literatura....................................................................................................................................................33
2
Uvod
Kazna je osnpvna i najznačajnija vrsta rivičnih sankcija. Ona se izriče krivično odgovornim
učiniocima krivičnih dela. Kaznaje prinudna mera koju sud izriče radi zaštite društvenih
vrednosti utvrđenih krivičnim zakonom , kao i u ciljuzaštite ličnosti građana, njihovih ustavom
zagarantovanih prava, slobode i imovine.
Kazna se sastoji u oduzimanju ili ograničenju određenih dobara učiniocu krivičnog dela.
Pojаm kаzne sаdrži u osnovi iste,odnosno slične elemente kаo i opšti pojаm krivičnih sаnkcijа.
Mаterijаlno-formаlni pojаm kаzne se određuje nа sledeći nаčin.
Kаznа je zаkonom predviđenа represivnа merа kojа se u cilju suzbijаnjа kriminаlitetа primenjuje
premа učiniocu krivičnog delа nа osnovu odluke sudа nаkon sprovedenog krivičnog postupkа.
Nаjvаžnijа rаzlikа u ovom pojmu u odnosu nа pojаm krivičnih sаnkcijа,jeste dа se ovde kаo
pretpostаvkа zа primenu kаzne trаži dа je učinjeno krivično delo.
Iz člаn 2.KZ sаznаjemo dа se kаznа i mere upozorenjа mogu izreći sаmo učiniocu koji je kriv zа
krivično delo (nulla poena sine culpa). Drugаčije rečeno zа primenu kаzne neophodno je dа je
učinjeno delo koje sаdrži sve obаvezne elemente koji se trаže zа postojаnje krivičnog delа
(objektivno-subjektivni pojаm). Bez krivice nemа kаzne.
Kazna je čin izlaganja osobe ili životinje nečemu negativnom ili neprijatnom, obično kao
odgovor na neposlušnost, otpor ili ponašanje koje se smatra moralno pogrešnim. Kazna se
definiše i kao bilo koja averzivna draž i uskraćivanje zadovoljstva čime se narušava
integritet
ličnosti
zbog nekog njenog prethodnog postupka koji, po oceni drugih, nije u skladu sa
zakonskim ili običajnim normama
zajednice.
Cilj kazne je da se to
nepoželjno
ponašanje
eliminiše ili modifikuje.
Nagrađivanje
pozitivnog ponašanja se, pak,
generalno smatra efikasnijim od kažnjavanja suprotnog ponašanja.
U ovom diplomskom radu, obradiću temu kazne i svih elemenata koji idu uz nju.
4
Ovde se mogu spomenuti dve najvažnije grupe teorija:
utilitarističke
i
retributivističke
. Prve
opravdanje kazne vide u njenoj korisnoj funkciji koju ona obavlja za društvo (suzbijanje
kriminaliteta). Druge, pak, polaze pre svega od moralne odgovornosti i opravdanja kazne koja
polazi od ideje srazmernosti i pravednosti.
U tesnoj vezi sa osnovama za opravdanje kazne jeste i pitanje svrhe kaznavanja i u tom pogledu
su se formirale tri teorije:
Prema
apsolutnoj
teoriji svrha kazne je vraćanje zla za učinjeno zlo tj. sama je sebi cilj. Kazna je
retribucija, odmazda za učinjeno krivično delo. Apsolutne teorije nemaju nikakav relani cilj, a
inspirisane su idejama Kanta i Hegela. Danas, apsolutna teorija pripada prošlosti.
Relativna
teorija svrhu kazne vidi u suzbijanju vršenja krivičnih dela, odnosno prevenciji. Ta
prevencija može biti kako generalna, tako i specijalna. Naime, kazna za cilj može imati vršenje
uticaja na potencijalne učinioce (generalna prevencija) ili na učinioca koji je već učinio krivično
delo (specialna prevencija).
U vezi sa generalnom prevencijom danas se pravi podela na negativnu (ona koja se postiže
zastrašivanjem potencijalnih učinilaca) i na pozitivnu generalnu prevenciju (koja se sastoji u
podržavanju i jačanju onih normi koji služe kao prepreka vršenju krivičnih dela). Specijana
prevencija, pak, može takodje svoj sadržaj imati u zastrašivanju, u eliminaciji i neutralizaciji
učinioca, ili pak u njegovoj resocijalizaciji. Ovaj poslednji oblik specijalne prevencije koji teži
tome da učinilac prihvati pozitivne društvene norme i tako više ne vrši krivična dela, danas je i
dalje prihvatljiv pod određenim uslovima. Relativna teorija je danas dominirajuća teorija u nauci
krivičnog prava.
Mešovita
teorija smatra da je svrha i jedno i drugo, i prevencija i retribucija. Teško je zamisliti
jednu mešovitu teoriju u kojoj bi obe svrhe bile ravnopravne.
Za razliku od većine stranih krivičnih zakona koji ne određuju izričito svrhu kažnjavanja, KZ to
čini. Odredba čl. 42 KZ polazi od relativne teorije i svrhu kažnjavanja određuje kao
specijalnu
i
generalnu prevenciju
.
Za razliku od većine stranih krivičnih zakonika koji ne određuju izričio svrhu kažnjavanja, KZ
to čini. Odredba člana 42. KZ polazi od relativne teorije i svrhu kažnjavanja određuje kao
specijanu
i
generalnu prevenciju
. Pri tom se polazi i od opšte svrhe krivičnih sankcija, a to je,
ukratko rečeno, suzbijanje kriminaliteta.
Svrha kažnjavanja je:
5
1) sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne vrši krivična dela;
2) uticanje na druge da ne čine krivična dela;
3) izdržavanje društvene osude za krivično delo.
Pored specijalne prevencije (tačka 1) i generalne prevencije u uobičajenom smislu (tačka 2),
odredba tačke 3 ovog člana sadrži i onaj aspekt generalne prevencije na koji se naročito u
poslednje vreme stavlja naglasak, a to je tzv. pozitivna generalna prevencija. Ona za cilj ima
učvršćivanje društvenih i moralnih normi čije usvajanje od strane pojedinca predstavlja najjaču
branu vršenja krivičnih dela.
Član 42. KZ ne određuje kao jednu od svrha kažnjavanja i retribuciju. Međutim, retributivnu
komponentu kazne teško je negirati. Retribucija kao svrha kažnjavanja, pored generalne i
specijalne prevencije, bila bi prihvatljiva ako se njen sadržaj određuje kroz princip pravednosti i
princim srazmernosti koji se u krivičnom pravu moraju uvažavati. No, ona nikada ne sme biti
dominanirajuća svrha kažnjavanja, nikada se kazna ne sme izricati samo zbog toga da bi se
učiniocu vratilo zlo za ono zlo koje je on naneo vršenjem krivičnog dela.
VRSTE KAZNI
SISTEM KAZNI
Sistem kazni u našem krivičnom zakonodavstvu obuhvata četiri kazne. To su:
1)zatvor,
2)novčana kazna,
3)rad u javnom interesu,
4)oduzimanje vozačke dozvole.
Najviše dilema u sistemu kazni koji je predviđalo naše krivično zakonodavstvo izazivala je
smrtna kazna. Ona je prvo (1993. godine) ukinuta u saveznom krivičnom zakonodavstvu, a posle
izmena i dopuna KZ SRJ iz 2001. godine sistem kazni ne sadrži više smrtnu kaznu već je
umesto nje predviđen zatvor u trajanju od četrdeset godina.
Smrtna kazna koja je u republičkom krivičnom zakonodavstvu bila propisana samo za dva
krivična dela (za teško ubistvo i teške slučajeve razbojničke kradje i razbojništva) ukinuta je
izmenama i dopunama KZ Srbije iz februara 2002.godine.
Nijedna krivična sankcija nije
7
Kazne zatvora
Smatra se da je kazna zatvora odnosno ograničenje slobode prestupnika odlukom suda u
postupku u kome je utvrđeno da se radi o učiniocu krivičnog dela, nastala negde na prelazu iz
Srednjeg u Novi vek. I pre ovoga je postojao način kažnjavanja lišenjem slobode.
Mnogi srednjovekovni gradovi su imali lokalne tamnice, po pravilu veoma male, u koje se moglo
smestiti do 34 lica. Ovakav način zatvaranja lica je imao veoma veliki značaj u doba dominacije
inkvizitorskog postupka, jer su zatočenici izlagani raznim oblicima mučenja kako bi se od njih
iznudilo priznanje. Ovakvo zatvaranje se koristilo i kao supsidijarna mera za neplaćeni dug ili
novčanu kaznu, a izuzetno se koristilo za zatvaranje jeretika i političkih protivnika. Današnje
kaznene ustanove potiču upravo od takvih tamnica, u koje su zatvarana lica, koja je po tadašnjim
shvatanjima trebalo „popraviti“.
U Engleskoj su u XVII veku postojali tzv. radni domovi (workhouses) u kojima su boravila lica
o kojima se niko nije želio starati, skitnice, radnici oterani sa drugih imanja, duševno i telesno
bolesna lica, koja su tu dobijala hranu, ali nisu smeli napuštati te domove i morali su da rade
naporno.
Krajem XVIII i početkom XIX veka kazna lišenja slobode se javlja kao posebna mera u registru
krivičnih sankcija, a sa njom i kazneni zavodi kao ustanove za njeno izvršenje. Razlozi za
pojavljivanje kazne lišenja slobode su razni, a tradicionalno se navode sledeći:
1. Humanistička nastojanja da se nađe zamena za brutalne smrtne i telesne kazne
2. Promene u skali društvenih vrednosti (samo oduzimanje slobode se smatra dovoljnom kaznom
za većinu krivičnih dela) i
3. Promena, od strane urbanizacije i industrijalizacije, odnosa prema kažnjavanju koji je imao
seoski čovek: umesto ubijanja ili sakaćenja, traži se njegovo zatvaranje kako bi bio kontrolisan i
disciplinovan.
Neki teoretičari koji su podržavali ovaj tradicionalistički pristup su navodili kao glavni razlog
pojave kazne lišenja slobode to da se vremenom brutalno kažnjavanje za imovinske prestupe
pokazalo kao preterano, a bilo je takođe jasno je smrtna kazna nije odgovarajuća za sitnija
imovinska dela, te su sudije zbog toga počele da oslobađaju prestupnike, a poslovni ljudi,
uplašeni za svoju imovinu su počeli da opsedaju britanski Parlament da se iznađe neko prikladno
rešenje, neki novi način kažnjavanja koji će pomoći da krivci ne izbegnu kažnjavanje.
Radikalni kriminolozi su, s druge strane, pokušali da nađu neki dublji razlog pojave kazne lišenja
slobode, pa su nastanak te kazne povezali sa uspostavljanjem novog društvenog poretka u XIX
veku, koji je raskinuo dotadašnje stege lokalizma, te doveo do porasta gradskog stanovništva i
uspostavljanja novog ( „kapitalističkog“) modela društvenih odnosa.
Društvo izabralo onaj koji je po njima imao najmanje šanse da opstane (zatvaranje). Međutim, i
pored brojnih kritika i osporavanja, kazneni zavod je kao institucija duboko ukorenjen u društvo
i zbog toga je i opstao do današnjih dana.
