OPŠTA PSIHOLOGIJA SA PSIHOLOGIJOM LIČNOSTI
(Hrnjica)
Oblast: Psihološke osnove saznanja
1. SAZNANJE I LIČNOST
U uspostavljanju uspešnog odnosa čoveka sa sredinom, a posebno u
zadovoljavanju čovekovih potreba, saznanje ima presudnu ulogu. Saznajni
procesi omogućavaju identifikaciju potreba koja je aktivirala organizam,
analizu situacije u kojoj potrebu treba zadovoljiti, utvrđivanje puteva ka cilju
čije otvarivanje može da ublaži napetost koju je izazvala nezadovoljena
potreba, procena vrednosti cilja kome neka osoba teži i kontrola ispravnosti ka
cilju.
Osnovna funkcija saznajnih procesa
je prilagođavanje na realnost tj. izbor
ciljeva kojima neka osoba teži uslovljena je spoljašnjom situacijom, ali i
unutrašnjim potrebama. Unutrašnje usmerenosti su osvnova za osoben, lični
način na koji ljudsko biće prima podatke iz sredine, ali i za način na koji
reaguje na njih. Da bi saznajni procesi omogućili adaptivno ponašanje
neophodno je da tačno odražavaju stvarnost. Zatim je neophodno da
kognitivni procesi omogućavaju izbor onih podataka iz sredine koji su u
funkiciji potreba osobe koja stupa u odnos sa sredinom. Uslov uspešnog odnosa
sa sredinom je
istinitost
i
selektivnst
primljene informacije. Saznajnu
realnost opažamo ne samo na osnovu stanovišta osnovnih potreba koje
pokreću naše ponašanje, već i sa stanovišta životne filozofije, koju smo tokom
života izgradili. Iz toga proizilazi da je bitna karakteristika saznanja sveta
njegov
lični karakter.
Podatke koje procenjujemo kao važne, opažamo veoma brzo, za takve podatke
smo „perceptivno budni“, dok podatke koje ne želimo da primimo,
isključujemo uz pomoć različitih tipova i perceptivnih odbrana. Svi ovi
fenomeni čine naše opažanje ličnim i ukazuu da mnoge karakteristike ličnosti
deluju u tom procesu, a ne samo senzorni organi i intelektualni kapaciteti za
njihovu obradu i tumačenje. Izvor selektivnosti u opažanju nije samo u našem
vrednosnom sistemu i dominantnim potrebama, već i u našem odnosu prema
sopstvenoj ličnosti.
Informacije iz spoljašnje sredine putem čula i nervnih puteva, dopiru do
mozga gde na nju deluju očekivanja, navike, prepoznavanje i raznovrsne
asocijacije. Krajnji rezultat tog procesa nije samo opažaj, već mišljenje, a i
vrednosni sud (tipa značajno-beznačajno), te namera za aktivnost ako procena
situacije ukaže na potrebu za aktivnim odnosom prema njoj. Za celovit porces
koji je senzornim procesom pokrenut, koristi se izraz
procepcija,
kojom se
označava činjenica da svaka individua nosi u sebi svoje prošle odnose sa
svetom, svoje emocije, dispozicije i svoja sopstvena očekivanja za budućnost.
Reč
saznanje (ili kognicija)
ima neodređeno značenje. Njome se označava
svaki proces putem koga živo biće stiče saznanje o objektima oko sebe ili
postaje svesno sredine u kojoj živi.
Po Loku,
ljudski razum
deluje uz pomoć 5 operacija:
- Percepcija ili opažanje
- Retencija ili zadržavanje
- Diskriminacija ili razlikovanje
- Komparacija ili poređenje
- Kompozicija ili sklapanje
Kognitivna psihologija
– odnosi se na sve procese koji omogućavaju da se
senzorna ulazna informacija transformiše, selekcionira, obrađuje, smešta u
memoriju, ponovo aktivira i koristi. Pojam koda je značajan pojam u
kognitivnoj psihologiji. Nervni sistem čoveka poseduje sposobnost za
kodiranje tj. pretvaranje prispelih signala u bioelektrične impulste je
neurološki kod
.
Neurološki kod
– odnosi se na transformacije fizičke energije koja je
potencijalno u stanju da postane svesna tj. da postane mentalni događaj ili na
one transformacije koje čine osnovu za takav događaj. U daljem toku saznanja
kognitivni kod biva pojednostavljen (redukovan) i obrađen. Redukcija
kognitivnog koda odnosi se na činjenicu da ni neobrađeni kod, niti kognitivni
kod ne zadržavaju sve karakteristike izvorne fizičke stimulacije. Samo ono što
je važno ostaje trajno sadržaj kognitivnog koda tj. biva zapamćeno (smešteno u
memoriju). Nesposobnost za rekonstrukciju tog koda naziva se
rigidnost
.
Kodovi nastali tokom kognitivnog funkcionisanja služe ljudima za rešavanje
brojnih problema sa kojima se oni suočavaju u kontaktu sa realnošću.
Usmeravanje mentalne energije u saznajnim procesima – problem pažnje
Geštalt psiholozi su istražujući proces opažanja, ukazali da se
opažajno polje
razdvaja na figuru i pozadinu. Ono što je za ličnost od posebnog interesa dobija
posebno istaknuto mesto u opažajnom polju.
interesovanje za nastavne sadržaje. Pojam
budnosti
je srodan sa pojmom
pažnja. U osnovi sposobnosti selekcionisanja ii usmeravanja mentalne energije
na izdvojene elemente opažajnog polja je
proces koncentracije
. Prema
Pavlovu
, koncentracija nastaje kao posledica delovanja stimulansa na isti
region kore velikog mozga tokom dužeg vremenskog perioda.
Subjektivni doživljaj opažajnog polja u kome nema elemenata koji privlače
pažnju posmatrača naziva se
dosada
. To je neprijatno osećanje koje je praćeno
niskim nivoom i fluktuacijom pažnje, niskim nivoom uzbuđenja i slabom
efikasnošću na radu. Osećaj dosade se može javiti i kada neki prvobitni
interesantni događaj dugo traje ili se interesantan sadržaj nepotrebno
ponavlja. Ako ovakvu situaciju nije moguće izbeći najčešće se javlja
razdražljivost koja se, kasnije, menja bilo u depresivno stanje, bilo u
agresivnost.
Intenzivne promene u sredini, kao i intenzivne potrebe, povećavaju nivo
napetosti i aktivnosti, koje mogu biti toliko snažne da potpuno poremete
dinamiku i ravnotežu čoveka i sredine. Psihička situacija nastala usled
doživljaja ovakvih iznenadnih događaja naziva se
stres.
Razlikuju se
tri vrste stresa:
-
Faza „uzbune
“ – koju prati intenzivan subjektivni doživljaj napetosti
i snažne fiziološke promene (povišen krvni pritisak, pojačano lučenje
adrenalina, znojenje, ubrzano disanje ili blokada disanja). Otpornost
organizma je smanjena. Ako su reakcije na događaj toliko snažne da
prevazilaze adaptivne mogućnosti organizma mogu nastati gubitak
svesti, koma, pa i smrt.
-
Faza „otpora“ –
koju karakteriše napor organizma da ponovo
uspostavi ravnotežu. Na kraju ove faze uspostavlja se i fiziološki
procesi i pada nivo subjektivne napetosti i uznemirenosti.
-
Faza „iscrpljenosti“ –
koja nastaje kao posledica povećanje količine
štetnih materija i krvi koje se gomilaju zbog povišenog metabolizma.
Pojava stresnog stanje karakteriše poremećaj psihomotorike, svesti i mišljenja.
1.
Psihomotorični poremećaj
se ispoljava na dva načina:
- Kod jednih osoba dolazi do usporavalja psihomotorike, a
- Kod drugih osoba dolazi do značajnog povišenja nivoa motorne
aktivnosti.
2.
Poremećaj svesti
– u blažem obliku doživljava se kao zbunjenost, a
ispoljavaju se i teškoće u pamćenju (amnezija). Bitno opada sposobnost
logičkog suđenja, govor se blokira kod jednih osoba, a kod drugih dolazi
do nekontrolisane govorne aktivnosti (logoreja) i bitno povišenog glasa.
3.
Poremećaj mišljenja
– zabeleženo je u kliničkoj praksti pojava
izuzetnog preterivanja u opisu događaja koji je izazvao stres.
Istraživanja Lazarusa (1970) pokazala su da razumevanje situacije i sa njom
povezana adaptivna orijentacija vodi ka smanjenju stresa.
Teorije saznajnog razvoja
1.
Saznajni razvoj kao rezultat aktivne adaptacije organizma na sredinu –
teorija Žana Pijažea
2. Saznanje kao oblik reprezentacije iskustva – teorija saznanja Džeroma
Brunera
3. Kulturno-istorijska teorija saznanja Lava Semjonoviča Vigotskog
Saznajni razvoj kao rezultat aktivne adaptacije organizma na sredinu –
teorija Žana Pijažea
Osnovne postavke o saznajnom razvoju kao rezultatu aktivne adaptacije
organizma na sredinu su su okosnica Pijažeovog teorijskog sistema. Sazajni
razvoj je biološki proces prilagođavnja.
Pijažeovo stanovište o suštini i ulozi saznajnih funkcija temelji se na
tri
osnovna postulata
:
- Unutrašnja organizacija
- Nepromenljive funkcije
- Interakcije organizma i sredine
Osnovne ideje teorije
su:
- Znanje se ne penosti gotovo,
- Ono se konstruiše kroz interakciju deteta i okoline
- Razvoj mišljenja nastaje kao rezultat stalne razmene između subjekta
(deteta) i objekta (okoline)
Prema Pijažeu saznajni razvoj nije rezultat samo sazrevanja, niti samo uticaja
sredine, već je
rezultat interakcije sazrevanja i sredine.
Reč „interakcija“
ukazuje na činjenicu da organizam ima aktivan odnos pema sredini. U delu
„Poreklo inteligenicje kod dece“ (1953), Pijaže kaže „inteligencija je adaptacija“.
Kroz akcije (aktivnosti, delatnosti) organizam se biološki prilagođava na
sredinu, a inteligencija to proširuje stvarajući nove strukture koje pomažu
uspešnije prilagođavanje. U Pijažeovoj teoriji
interakcija
je polazna etapa i
razvoj saznanja. Sa interakcijom je povezana
konstrukcija
. Saznanje objekta
se ne postiže prostim gomilanjem informacija iz spoljašnjeg sveta, već nastaje
informacije. Za kognitivne modele raalnosti neophodna su prema Bruneru tri
sistema korišćenja i obrade informacija:
akcija, slika i jezik.
Čovekove prirodne sposobnosti pojačavaju se sredstvima kulture kojoj
pripada.
Džerom Bruner polazi od stava da je
saznanje način na koji čovek
predstavlja (reprezentuje) svoje iskustvo.
Osnovne ideje Bruenrove teorije su:
- Učenje je proces otkrivanje,
- Znanje nastaje kada pojedinac aktivno stukturiše iskustvo
- Način na koje je znanje predstavljeno utiče na njegovo razumevanje i
trajnost
Saznanje
je način reprezentacije iskustva u umu.
Brunerovo shvatanje saznajnog razvoja slično je Pijažeovom pošto i on sam
smatra da je svako saznanje jedna vrsta konstrukcije u čijem nastojanju onaj
ko saznanje igra aktivnu ulogu. Iz informacija koja joj pružaju čula jedinka
izgrađuje svoj opažajni svet.
Prvo, sva
saznanja su proizvodi namera
i povratne informacije o rezultatima
akcije koja je pokrenuta namerom. Opažanje, je kako kaže Bruner proces
donošenja odluke u tom smislu što posmatrač mora da odluči šta je to što vidi.
Drugo,
svoj izbor
posmatrač vrši na osnovu izvesnih znakova koje dobija od
posmatranog predmeta i koje zatim uređuje sglasno šemama koje su kod njega
več razvijene.
Treće, na osvovu ovih znakova posmatrač „nagađa“ ili „zaključuje“ kakva je
priroda posmatranog objekta.
Po Bruneru
stečena znanja imaju 3 komponente
:
-
Nameru, koja određuje stanje koje treba dostići
-
Izbor i uređivanje nizova različitih aktivnosti koje su neophodne da
bi se ostvarilo ovo stanje.
-
Angažovanje jedne povratne sprege koja omogućava da se izmene ili
sasvim napuste posebne aktivnosti ako ne odgovaraju cilju
određenom namerom.
Bruner shvata saznajni razvoj kao rezultat
dve vrste sposobnosti
, koje
omogućavaju da iskutvo dobije smisao i postane znanje:
1.
Proces reprezentacije
– sposobnost čoveka da iskustvo zameni
njegovom mentalnom predstavom, odnosno da „stvarnost“ prenese u
„um“ u nekom obliku. Drugim rečima, spoljašnje iskutvo je unutrašnja
predstava, a stvarni događaj ili predmet je mentalni model.
