UVOD U OPŠTU PSIHOLOGIJU
PSIHOLOGIJA KAO NAUKA
Reč psihologija znači „nauka o duši“.
Psihologija
je nauka koja izučava psihički život i ponašanje prvenstveno ljudi,
ali i životinja.
Predmet
izučavanja psihologije su različiti fenomeni
psihičkog života i
ponašanja
, uslovni njihovog nastanka i razvoj.
Psihički život
čine
psihički procesi
i
psihičke osobine
(koje često imaju svoje
manifestacije u ponašanju).
Psihički procesi mogu biti:
- Saznajni (kognitivni/intelektualni): opažanje, učenje, pamćenje i
mišljenje;
- Emocionalni: različita osećanja i
- Voljni (konativni): motivacija, voljne radnje
Psihičke osobine su relativno trajne odlike pojedinaca: navike, sposobnosti,
temperament, potrebe, interesovanja, različite osobine ličnoti.
Osnovni zadatak
psihologije kao nauke je saznavanje i ovladavanje psihičkom
stvarnošću.
Teorijski zadatak
psihologije
je opis, objašnjenje, razumevanje i predviđanje
unutrašnjih doživljaja, ponašanja ljudi i njihovih međusobnih veza i uticaja.
Praktični zadatak psihologije
se prevashodno odnosi na pružanje pomoći
pojedincu na osnovu raspoloživih saznanja da reši svoje lične i društvene
probleme (učenje, mentalno zdravlje, porodični život itd.)
PSIHOLOŠKE DISCIPLINE
Psihologija kao nauka ima svoj
teorijski
i
praktični cilj
.
Teorijski cilj psihologije
jeste da opiše i objasni sveukupnost psihičkog života
ljudi i životinja. Psihologija je u početku imala skroman cilj da objasni psihičke
pojave i da svoja saznanja o njima sistematizuje, kao i da utvrdi izvesne
zakonitosti o tome kako su ove pojave međusobno povezane. Kasnije, kao već
razvijena nauka ona ima ambiciju ne samo da na osnovu poznavanja
zakonitosti psihičkih zbivanja objasni zašto se ljudi ponašaju na određeni
način, nego i da predvidi, pa čak i da menja, kontoliše njihovo ponašanje i
usmerava iz u određenom pravcu.
Praktični cilj psihologije
jeste da na osnovu raspoloženih teorijskih saznanja
unapredi i poboljša čovekov život i rad u mnogim oblastima (učenje, mentalno
zdravlje, profesionalna delatnost, porodični život, vaspitanje).
U današnjoj psihologiji postoje postoje različite oblasti istraživanja koje
nazivamo
psihološkim disciplinama ili granama psihologije.
Teorijske ili fundamentalne discipline imaju za cilj
otkrivanje osnovnih
činjenica, opisivanje osnovnih pojmova, otkrivanje principa i zakona,
konstruisanje teorija potrebnih za opis i objašnjenje psihičkog života i
ponašanja.
U
teorijske discipline
spadaju:
1.
Opšta psihologija
– proučava opšte, univerzalne psihičke funkcije,
procese i stanja kod odraslog, normalnog čoveka.
2.
Psihologija ličnosti
– izučava pojedinca kao celovit i jedinstven sistem
osobina i ima za cilj da opiše, razume i objasni psihički život i ponašanje
pojedinca u celini, a ne samo objašnjenje neke pojedinačne funkcije ili
procesa. Psihologija ličnosti izčava strukturu, dinamiku, nastanak i
razvoj ličnosti.
3.
Fiziološka psihologija
– proučava organske, fiziološke, osnove
psihičkog života. Ona istražuje na koji su način povezani psihički procesi
i stanja sa zbivanjima u nervnom sistemu, reseptorima i endokrilnom
sistemu.
4.
Psihopatologija
– proučava abnormalnosti psihičkog života, odstupanja
od onog što je normalno, u procesima opažanja, mišljenja, u emocijama,
motivaciji itd. Ona istražuje simptome i sindorme, prirodu i uslove
nastanka pataloških stanja i procesa u psihičkom životu. Saznanaja
psihopatologije služe kao osnov za kliničku psihologiju i psihijatriju.
5.
Razvojna psihologija
– proučava razvoj psihičkog života i ponašanje
usled sazrevanja i učenja tokom čitavog životnog ciklusa (tokom
detinjstva, mladosti, zrelog doba i starosti).
6.
Socijalna psihologija
– proučava uticaj društvenih faktora na psihičke
funkcije i ličnost u celini, različite obrasce ponašanja ljudi u društvenim
situacijama, kao i psihološke aspekte društvenih zbivanja. Najvažnije
oblasti socijalne psihologije su: socijalna percepcija, stavovi,
socijalizacija, psihologija grupe, socijalna interakcija itd.
7.
Psihometrija
– proučava mogućnosti i principe merenja psihološkihh
pojava. Bavi se konstrukcijom, standardizacijom i evaluacijom testova i
drugih psiholoških mernih instrumenata, kao i statističkim problemima
empirijskih istraživanja.
Najumniji ljudi, mudraci, svih kultura, od najstarijih vremena bavili su se
značajnim psihološkim pitanjima i nastojali da daju zadovoljavajuće odgovore.
Tako, je u jednom prastaom mitu o postanku sveta, bogovi koji su stvorili svet
raspravljali su koje je to najsigurnije mesto gde od čoveka mogu da sakriju
njegovu najvažniju tajnu. Bilo je predloga, pećina, okean, visoko na zvezdama,
ali su smatrali da će čovek pre ili kasnije stići i tamo. Dosetili su se da
tajnu
sakriju u samom čoveku
, jer se on nikada neće dosetiti da je tamo traži. Ovaj
mit govori koliko čovek bolje poznaje svet oko sebe, njegove najveće dubine i
visine, nego sebe samog.
Platon i Aristotel smatraju da smatraju da filozofija, znači svako saznanje i
počinju čuđenjem. Razlikuju
dva oblika čuđenja
: čuđenje vezano
za strah
, za
pitanje da li nam ono što se javlja kao novo može nauditi i
teorijsko čuđenje
,
od koga počinje saznanje.
Platon
je smatao da je duša bestelesna, nepopravljiva i besmrtna. Razlikovao
je tri glavna aspekta duše:
intelekt, emocije i volju
. Intelekt je uporedio sa
kolima koja drže uzde, a emocije i volju sa konjima. Intelekst vodi i usmerava,
a emocije i volja daju pokretačku snagu. Može se reći da je Platon preteča
humanističke psihologije.
Aristotel
je povezao duševna zbivanja sa telesnim, sa organoskom osnovom.
On je smatrao da ljudima upravlja princip zadovoljstva i dao je
osnovne
zakone asocijacije
ideja (po sličnoti, dodiru i suprotnosti), koji i danas važe.
Aristotel je govorio i o politici, smatra da se čovek razlikuje od životinje, po
tome što je sposoban da stvara državu. Čovek je po Aristotelu „politička
životinja“.
Empedokle
je smatrao da svet pokreću dve osnovne sile: ljubav i mržnja.
Frojd
je fovorio o dva pranagona; Erosu i nagonu smrti. On je podelio ljudski
um na tri dela: id, ego i superego.
Demokrit
je imao atomističko stanoviše. Smatrao je da prirodni događaji
dostupni opažanju nisu posledica nekog božanskog delovanja, već su posledica
drugih skrovitih fizičkih događaja. Optuživan je da je ateista. Smatrao je da sve
što postoji sastoji se od različitih nedeljivih i pokretljivih čestica – atoma. Po,
Demokritu, duša pokreće telo, a i sama duša je sastavljena od specijalnih
atoma.
Iz filozofije antičke Grčke postoje rasprave između
senzualista i racionalista
o korenima ljudskog saznanja.
Senzualisti
, nasuprot racioanlistima smatraju
da su čula nasuprot razumu, jedini izvor saznanja. Slična rasprava nastavila se
u 17. veku između empirista i racionalista. Empristi (Lok, Berkli, Hjum)
smatraju da je izvor spoznaje iskustvo,
racionalisti
tog doba (Dekart, Spinoza,
Lajbnic) smatraju da je izvor spoznaje um i samo on može da sagledava istinu.
Pokušaj sinteze empirista i racionalista predstavlja
Kantov kriticizam
, koji
razlikuje empirijsku i čistu spoznaju.
PSIHOLOŠKE ŠKOLE I PRAVCI
Pravac u psihologiji je najopštija psihološka teorija kojom njegov tvorac
pokušava opiše i objasni sveukupnost psiholoških zbivanja i umerava
psihološka istraživanja.
Najpoznatiji psihološki pravci u istoriji prihologije su:
1. Strukturalna psihologija (strukturalizam) – pravac u psihologiji koji
proučava strukturu svesnih pojava metodom samoposmatranja.
U drugoj polovini 19. veka pojavljuje se prva škola u psihologiji –
strukturalna
psihologija.
Vilhelm Vunt
je
1879.
god. osnovao psihologiju kao nauku čiji
predmet
su svesne pojave
, najsloženije psihičke pojave sastavljene od
osnovnih elemenata – oseta, osećanja i predstava.
Metod
je eksperimentalna
introspekcija (posmatranje), a cilj je da se otkrije struktura složenih svesnih
pojava. Osnovna oblast istraživanja su elementarni saznajni procesi (oseti,
predstave i opažanja). Po ovom metodu Vuntova škola je dobila naziv
introspektivna psihologija
. Najveći doprinos introspektivna psihologija je
dala u oblasti izučavanja jednostavnih psihičkih procesa (oseti, opažaji i
predstave), brzine reakcije, čulne osetljivosti,
Strukturalisti su pomoću pažljivo kontolisanog samoposmatranja
(introspecije) analizirali misaone procese
, onako kako hemičari analiziraju
sistem jedinjenja.
Strukturalna psihologija izazvala je kritike i kao reakcija na nju nastaju mnogi
psihološki pravci.
2. Funkcionalizam –
je pravac koji se javlja krajem 19. veka kao reakcija na
strukuralizam. Funkcionalizam je pod uticajem darvinizma i pragmatizma
nastala u SAD. Za razliku od strukturalista koji se pitaju: „Šta su elemantarni
sadržaji svesti“, funkcionalisti postavljaju pitanje: „Šta ljudi rade i zašto to
rade?“
Predmet
njenog izčuavanja su mentalne operacije i ponašanje i
njihova funkcija u prilagođavanju. Prema tome, psihičke pojave su sredstva
prilagođavanja sredini i mogu se najbolje razumeti kroz njihovu adaptivnu
funkciju. Za razliku od strukturalizam, koji se bavi subjektivnim, funkcionalisti
smatraju da psihologija treba da uzme u obzir sve korisne činjenice, kako
objektivne, tako i subjektivne, a isto tako da koristi sve pouzdane metode.
– kako svest i
ponašanje
pomažu
prilagođavanju
organizama
sredini
Eksperiment,
Komparativni
metod
Geštalt
psihologija
Psihičke celine
(geštalti) –
opažanje,
mišljenje i učenje
kao
organizovane
celine, a ne zbir
elemenata
Eksperiment,
Fenomenološki
metod
Kurt Kofka,
Maks Vertajmer,
Volfrang Keler
PSIHOLOŠKI SISTEMI
Istraživači su naglašavali različite aspekte uma, ponekad od isključenosti, pa je
došlo i do razvoja različitih pristupa proučavanju psiholoških fenomena koje
nazivamo psihološki sistmima.
Razlikujemo tri velika psihološka sistema:
1.
Psihoanaliza -
je psihoterapisjki tretman, teorija ličnosti i pogleda na
svet koji
naglašava uticaj nesvesnog dela ličnoti.
2. Biheviorizam –
psihološki sistem u okviru kojeg se predmet psihologije
svodi na
opažljivo i merljivo ponašanje, a osnovnim metodom se
smata
ekspeiment.
3. Humanistička psihologija –
psihološki sistem koji teži istraživanju
ličnosti u
jedinsktvenosti i celovitosti.
Psihoanaliza
– je prva među njima, njen osnivač je čuveni bečki psihijatar
Sigmund Frojd
. Ona je nastala u poslednjoj deceniji 19 veka kao reakcija na
Vuntovu strukturalističku phihologiju, koja je ignosrisala probleme pojedinca,
njegove želje i nesvesne konflikte. Nastala je kao osobena
psihoterapija
da bi
se ubrzo razvila kao metod istraživanja nesvesnih psihičkih procesa i najzad
kao obuhvatna teorija ličnosti.
Predmet
izučavanja psihoanalize je
ličnost
, i
posebno njen nesvesni i nagonski deo
, koji ima presudan uticaj na ponašanje i
